Piše: Игор Богданович
Svedoci smo, već treću nedelju, da velika masa srpskog naroda, svakog petka – protestuje u Beogradu. Nisam učestvovao u ovim “šetnjama protiv nasilja”, ali sam, pomno, pratio događanja i na opozicionim i na pozicionim medijima. Bilo je mnogo intervjua sa okupljenim građanima iz Beograda, a i iz unutrašnjosti. Bilo je tu i “instaliranih” hrvatskih učesnika iz Zagreba, koji su kritikovali vlast u Srbiji (ne sećam se da su Srbi ikada učestvovali na protesnim događajima u Zagrebu, protiv hrvatskog predsednika i premijera). Bili su i prikriveni predstavnici staranih službi, a i razni drugi. Najmanje je bilo onih čestitih, a najviše naivnih i dobronamernih građana, koji su, na pitanja novinara šta žele protestnom šetnjom da postignu – uglavnom odgovarali sleganjem ramenima i jednostavnim: “želimo promene”. Kakve, zašto – mnogi nisu odgovorili. Kod nekih je odgovor bio: “smena Vučića i Brnabićke”, uglavnom “zbog lošeg života u Srbiji”. A, stotine kilometara autoputeva, a desetine bolnica, a relativno mali broj umrlih od kovida, a sportski stadioni, ogromne inostrane investicije, povećanje plata i penzija… E, tu je sada problem odgovoriti. Takođe, gde je nasilje, osim dva najtragičnija događaja u srpskoj istoriji, koja su poslužila za manipulaciju “širokim narodnim masama”. A, mođže i ovako da se gleda: protest “Srbija protiv nasilja”, upravo je proizveo nasilje! Negirao je sâm sebe! Blokiran saobraćaj, blokiran ceo Beograd, onemogućen rad hitne pomoći, vatrogasaca, policije, javnih službi! Blokiran izlazak omladine u grad! Haos! E, to je već ozbiljno nasilje…
Protesti se dešavaju i u Evropi. Možda najbolji primer je Francuska. Milioni ljudi na ulicama Pariza mesecima protestuju protiv podizanja granice za penziju, za dve godine. Pre toga, pre kovida (2018), a i danas – još se pojavljuju tzv. “žuti prsluci” (gilets jaunes). Traže i oni konkretne stvari, ali malo ko traži ostavku Emanuela Makrona. Istini za volju, po nekad se čuje: “Macron démission” (ostavka Makrona), ali – kada bi se to i desilo (gotovo nemoguće), Francuzi bi imali solidnu alternativu. Francuska ima dobro organizovanu opoziciju, tj. radikalnu levicu (Žan Lik Melanšon), ekstremnu desnicu (Marin Le Pen), Komunističku partiju (Fabijen Rusel) i svi oni imaju šta da ponude francuskim glasačima. Srpska opozicija i ne postoji, svako ot tzv. lidera te “opozicije” duva u “svoju tikvu”. Nemaju šta da ponude srpskom narodu.
Hajde da zamislimo šta bi se desilo da se promeni vlast (ustvari, ne smem ni da pomislim na to, ali hajde). Pre svega – došlo bi do ostrašćenog revanšizma nove vlasti, pravog nasilja nad članovima SNS-a, a i nad simpatizerima ove stranke. Dalje, Srbija bi, trenutno, ostala bez KiM, pošto su nekadašnje vlasti (da ne pominjem imena) odavno, jednom inicijativom u EU – skoro izgubile ovu pokrajinu. Još dalje, stale bi sve inostrane investicije, a “nova vlast”, mahom sastavljena od restlova bivšeg DOS-a (Demokratska opozicija Srbije) – pokrala bi sve, što je do sada, pre svega dobrom ekonomskom politikom, stvoreno u Srbiji. Da se, samo malo, podsetimo šta se dešavalo posle 5. oktobra 2000. godine. Šta da kažemo o Koštunici (lopovska privatizacija), Dinkiću (kiparske pare), itd… Izdanci istih tih ljudi, koji su 5. oktobra na ulici srušili Miloševića – došli bi na vlast. I – nastao bi neopisivi haos. O nasilju i da ne govorim. Mogu samo da se zapitam: da li su učesnici protesta “Srbija protiv nasilja” svesni u šta ih gura opozicija, inostrane službe i razni drugi manipulanti?
Naravno, uz sve objektivne kritike, koje se mogu uputiti aktuelnim vlastima, moram da naglasim da je Srbija, uz sve moguće muke, koje je snalaze svakodnevno, posebno na spoljnopolitičkom planu – ipak jedna stabilna i uređena država.
Comments are closed.